Planinarsko društvo Kozara, Banja Luka

Вран планина!
Име Вран, означава нешто што је црно, па тако и овај планински љепотан доби име. Гледајући га одоздо из Дугог поља 1250 м.н.в., изгледа баш тако, „вран“ црн!

У подножју се налази Блидињско језеро смјештено на надморској висини 1183м. Југоисточно од језера протеже се планински масив Чврснице, чији стрми обронци завршавају у његовим модрим дубинама, а горе изнад надвио се највиши врх истоимене планине, Плочно са 2228 м.н.в. Сјеверозападно од језера издиже се Вран 2074м.н.в, који је мета наше овонедељне дестинације.

Временска прогноза за викенд није била охрабрујућа, али планина зове и ту нема дилеме. Очи жељне погледа, ноге жељне бескрајних корака по нетакнутој природи, душа спремна да прихвати инвазију одушевљења, гледајући призоре које понуди природа, и кренусмо без размишљања.

Пет чланова ПД Козаре одважи се и отисну кањоном Врбаса, па преко превоја Макљен 1123м.н.в, прођосмо кроз Прозор, и донесошмо одлуку „Вран сутра мора пасти“. Наставили смо даље до Јабланице гдје по обичају једемо пите испод сача, што и овај пут пропустили. Одавде смо се запутили ка Блидињем језеру, преко великог села Дољани добрим асфалтним путем који убрзо пређе у широки макадам, који нас пењући се, доведе до Совићких врата 1264м.н.в, која су улаз у парк природе Блидиње. Мрак нас је спријечио да видимо предјеле кроз које пролазимо, и киша која се мијеша са сусњежицом још више отежава разгледање. Надали смо се да ћемо у повратку видјети котлину којом смо прошли.

У мотел Хајдучке врлети гдје смо намјеравали коначити стигли смо око 20:00 часова. Ту смо затекли повећу групу планинара из Сплита, који су као и ми имали у плану освајање Врана. Смјестили смо ствари у мале  и удобне собе и спустили се до ресторана који одише неком пријатном и опуштајућом атмосфером.
Ватра у великом камину давала је овом амбијенту додатну топлину која нам је итекако пријала. Ту смо сазнали да смо се обрели у Хајдучкој Републици Мијата Томића. Захвалнице, плакете и признања окачена на зиду увјерили су нас у ту причу, додатно нас увјери и слика познатог хајдука.
Видјели смо уникатне примјерке старог ватреног оружја, сабљи и којекаквих помоћних средстава које је користио домаћи живаљ, а богами и познати хајдук са својом дружином. Уз лагано ћаскање осташмо до дуго у ноћ.

Устали смо око 6:00, поглед кроз прозор није обећавао. Облаци које је вјетар ваљао и ковитлао изнад нас све више нас је бацао у размишљање како до врха.
Једногласна одлука је пала, идемо па „куд пукло да пукло“.

Спремили смо се, обукли топлу одјећу, набацили ранце на леђа и запутили се ка магловитом и вјетровитом врху.
Већ на самом почетку киша нас обасу хладним капима, и као да нас је опоменула да горе на врху уопште неће бити гостољубиво!
Прва дионица успона није била захтјевна, те смо тако сачували снагу за  оно што нас чека горе.
А горе нас је дочекала права временска катастрофа: магла, снијег, лед и вјетар са олујним ударима.

Поред магле која је отежавала оријентацију и маркације која не постоји, највеће потешкоће нам је задавао лед који је падао невјероватном брзином.
Већ негдје на пола пута до врха прелазимо сњежну границу и ту наступају проблеми са полеглом клеком коју је прекрио снијег. Свако мало неко пропадне кроз површину и нађе се до појаса у снијегу. Одустајање ником није ни падало на памет, идемо горе, мада смо знали да нас не чека ништа добро.
Корак по корак, по дубоком снијегу, стигосмо до гребена који би нас требао одвести до врха. Залеђен и обавијен густом маглом није био паметан избор за ходање.
Али, ипак смо кренули даље, вођени жељом за освајањем врха!

Послије мукотрпног пута дошли смо заслужено на кров Врана. Оно што је најљепше и због чега све ово има своју чар, било нам је онемогућено, магла нас је осујетила у нашим намјерама да пустимо поглед далеко ка хоризонту. Задржавање на врху је било минимално, одморили смо се у завјетрини, мало окријепили и назад пут мотела.
Силазак је био нимало лакши од успона, али сада већ смиреније јер урадисмо оно што смо зацртали.

Читав пут до врха и назад пратили су нас два прелијепа пса, као прави чувари и вјерни пријатељи, јер нису одустајали ни у најтежим моментима.
Групу из Сплита која се враћала из планине срели смо скоро код самог мотела, кажу одустали су 10 минута од врха и вратили се не баш тако задовољни као ми.
У мотелу, након предаха, донијели смо одлуку да освојимо Вран и по лијепом времену.

Неустрашиви петерац са два кормилара: Жељо, Жаре, Зоран, Горан, Невен.