Planinarsko društvo Kozara, Banja Luka

Зоран Новаковић и Боро Кнежевић, чланови ПД Козаре из Бања Луке, кренули су на Дурмитор почетком јануара да покушају оно што некима не успијева ни љети. 08.1. је дан поласка на успон на највиши врх Дурмитора, импозантни БОБОТОВ КУК (2522мнв), често сматран највишим Црногорским врхом.
Вођа успона је ИСО ПЛАНИЋ, а малобројна група искусних и мање искусних планинара и апиниста се окупила из цијеле Србије да заједно покушају попети Бобота у зимским условима.

Сутрадан рано смо заједно са планинарима из Србије крећемо према Локвицама (1500 мнв),нашем првом кампу дубоко у планини. Дан је прекрасно сунчан, предјели алпски, Дурмитор више него лијеп, Међед неда скинути поглед са себе. У Локвицама је стари катун и алпинистичко склониште за дурмиторске заљубљенике, чврст заклон кад се муза разгоропади. Већина алпиниста се смјестила у склоништу, а ми смо подигли шаторе у којима смо преспавали ту студену јануарску ноћ под звијездама. Ујутру смо устали рано, унутрашњост шатора је замрзнута, врећа за спавање мокра, али Сунце нас тјера на широке осмјехе радовања долазећем дану. Спаковали смо све ствари и полако, магарећи натоварени, стижемо до другог кампа у  Валовитом Долу (1850 мнв).

Опет ширење шатора, и опет топљење снијега. Устали смо по ноћи, спаковали опрему и напотребније ствари за алпинистички успон и кренули.... Динамику акције осмислио је Исо Планић из Суботице, искусан планинар - алпиниста, који је походио и освајао врхове Хималаја. Са њим су у овој акцији учествовали: Катарина Мановски и Лаза Радивојевић из Кикинде, Драган Шарчевић, Енес Сулејмановић, Мирко и Никола Кујунџић, Виктор Штајнфелд и Милан Томић, сви из Суботице, Звонимир Кочиш из Новог Сада, Ђура Милошевић из Оџака код Новог Сада. Задовољству што на озбиљан успон идемо са групом, веома способних, добро организованих и пожртвованих планинара није било краја. По доласку на Шкрчки поглед, Исо пење залеђени кулоар и поставља осигурање за остатак групе. Док се група лагано и безбједно пењала тим ужетом, Исо је поновио радње на још једном озбиљном детаљу и тако обезбиједио најсигурнији могући пут до врха (наравно у тим условима).

Имали смо ријетку срећу да је дан био сунчан, па смо били награђени да уживамо у незаборавно лијепом погледу, који је обухватао и планине сусједних држава. Маглић, Биоч, Волујак прелијепо бијели, непрегледне Проклетије са мноштвом врхова остављале без даха и наравно ДУРМИТОР, сви његови врхови су сада ниже од нас, велика већина "ту, на дохват цепина", Валовити До са малим жутим флекицама од шатора дубоко испод нас. Све незгоде и све муке које смо претрпјели у претходна два дана распршиле су се пред овом незамисливом љепотом.

 Силазак је ишао спорије и теже, нарочито на мјестима гдје су се користили конопци. У једном трену, осигурање (клин у стијени) попушта али муњевитом реакцијом Исо,који је остао као обезбјеђење реагује и трагедија је спријечена. Остатак екипе одмах прави ново осигурање и све протиче у најбољем реду.Спуштање протиче споро, уз студени вјетар који је дувао брзо и немилосрдно. Враћамо се задовољни и поносни што смо заједнички успјели да се попнемо на залеђени и окомити Боботов Кук, највиши врх Дурмитора и Црне Горе. Зоран и ја ујутро морамо бити у БЛ па смо наставили пут Жабљака. Поздравили смо се са нашим колегама без чије помоћи не би успјели остварити свој сан. Дошли смо по ноћи преморени и мокри од напора у чаробно лијепи Жабљак и заувијек га заједно са Дурмитором ушушкали у своја срца.

Боро Кнежевић